Selin me bukvalno sastavio sa zemljom. U srednjem veku hrišćanstvo je oblikovalo ljude idejom da je čovek od rođenja gnusoba na zemlji i da samo treba da misli na spas duše dok se muči kroz život. Selin je otišao korak dalje. Čovek je od rođenja gnusno biće koje ne treba ni da pokušava da spasi dušu. Šta god radio umreće u patnji bez mogućnosti spasenja. Jedino malo olakšanje dolazi ako prihvati svoju odvratnu prirodu. Ovakav mrak ne bi bio moguć da pisac nije prošao kroz pakao Prvog svetskog rata. Ne mogu da se otmem utisku da nikada nisam čitao tako velikog pisca i tako velikog mrzitelja ljudske vrste. Pa opet u sitnicama Selin pokazuje tu istu ljudskost. Naklonost glavnog junaka prema dobroj ženi u Americi i dobrom čoveku u Africi. Troje dobrih ljudi u romanu a toliko likova i ispisanih strana. Škrt je Selin kada treba da piše o dobroti... Kada treba da piše o zlu, sebičnosti i odvratnim porivima u čoveku on blista i njegova književnost blista!
Sređivanje utisaka posle prve i poslednje stranice.